које ја данас славим моје крсно име и које сте ви, моји пријатељи, мени дошли и које вама фала на љубави. Мени је драго живити и свакоме је драго живити. На прилику: мачка је једна живина, па је и њој драго живити... Ја, што се каже, волио би живит’ хиљаду година, па макар и у тикви. И вама фала, које ви мени наздрависте за мој дуг живот... Ама, браћо моја, шта ће мени живот?... Шта ће, на прилику, кад ми не би било вас, које ја с вама лијепо живим и ви ме веселите и забављате, што вам никада, ни у гробу, нећу заборавит’!...

— Живиооо!

Опет једно многаја отегну се. Перо Карантан пусти другу сузу, која му се склизну низ нос и заустави се управо на брковима. Јефтан Мргудић устаде, љуљајући се и тетурајући, хтједе бацити чашу, али му се некако изврну рука, те, мјесто у зид, погоди у главу Јове Перотића. Начини му чворугу на челу, голему као јаребичино јаје, и попрска му вином нову кошуљу.

Јово Перотић јаукну, скочи поплашено