— Чујеш, — дочека Перо и не гледајући му на сандучиће, — ти ћеш се сад женити и требаће ти крштеница.

— Јок, — одговори Јефтан и крену даље. — Шта ће ми то?

— Требаће, требаће ти, — упаде Перо каскајући за њим. — Ја ћу је извадити, а ја ћу и платити.

Јефтан, не осврћући се, онако преко рамена окреса: — па вади... мени је сведно.

Перо се поглади по брковима и застаде.

— Барем ћу имат’ рашта отићи попу, — рече. — Док је крштеница, имам му рашта ићи и увијек гледати Марушку... ух, моју слатку Марушку!...

Читава тога дана, а ни преко ноћи, није ишао у механу и спавао је слађе него обично.

— Ево ме опет, — сјутрадан весело подвикну попу, пошто је уљегао у авлију и са слушкињом се најпријатељскије поздравио. — Ево ме опет, — понови јаче, — јер милостивој власти треба крштеница и за Јефтана Мргудића. Он не може доћи, јер се