се збуни Перо. — Него... ја хоћу да знам кад се родио.

— То не могу дат’, — осијече поп, отресајући воду са браде. — Шта ће крштеница мртву човјеку? На они се свијет иће и без пасоша и без крштенице... То не могу...

Перо се почеша иза уха, поче куцкати врхом од кундуре о тле и као смишљати нешто. Затим још једном погледа попа, испод ока погледа Мару и, пошто рече једно тужно, бескрајно тужно збогом, изађе.

Враћајући се, срете Јефтана. Носио је под пазухом и у рукама неколика сандучића и завежљаја и, тако претоварен као парипче, смијао се безбрижно и весело. Опазивши Перу он застаде мало и намигну му.

— Видиш, како је кад човјек хоће да се жени, — рече брзо, не допуштајући да га Перо запита. — Ово носим мојој изабраној, да пробира некакве женске беспослице. Богата је, па треба слушати. Узети жену са миразом значи драговољно се продати у ропство. А ја волим што сам се прод’о.