и пипао је прстима по столу, као да би и сада хтио узети филџан.

Други дан, у само свануће, похитао је попу. Обукао се као и јуче, угладио се, само што се нешто више огледао у огледалу, чешљао се мимо обично и фес мало накривио на лијеву страну, пустивши, да га свилена кита куцка по челу.

— Шта ћеш данас? — запита га изненађени поп, који тек што бијаше устао и почео се умивати, а полијејевала му лијепа Мара, обучена у лахке хаљине, неуређена и мало рашчерупана, те су јој бичеви косе падали по образима и сакривали јој половину лица.

— Крштеницу за... за оца покојног, — једва изговори Перо, пребирајући ресе на појасу и збуњено се осврћући.

Поп се окани умивања, па, онако мокар, пустивши да му се вода циједи низ лице и браду, приступи ближе Пери и добро му загледа у очи.

— А зар и то тражи власт? — запита.

— Не иште... не тражи... — опет