који трче за звонаром, макар их и у јаму водио... А, ето, и Перо је паметан и он ми све виче: тако је!

Мара не одговори ништа, нити подиже очију, него, једнако онако стидљиво, наклони мало главу према десном рамену и окрену се. Перо, као ван себе, у мало не скочи за њом, да је ухвати, да је задржи. На попа је био сасвим и заборавио и, кад овај устаде пружајући му крштеницу, зачуђено га погледа и као да хтједе запитати: а шта ће то?... Ипак се некако прибра, извади кесу да плати попу, па, пољубивши га у руку, готово трком оде из куће.

Тога дана непрестано је мислио о Мари. И на сокаку и у механи мислио је само о њој. На свирачице није хтио погледати, нити им ријечи проговорити, премда су се мотале око њега, миловале га по образима и чупкале за бркове. Није хтио ни пити. Само је уздисао, дизао главу и њушкао по ваздуху, као да још једнако осјећа онај мирис што га је Мара унијела у собу,