па ми, богме, ни сами владика не може ништа, нит’ га се бојим...

Но Перо га више није слушао. На собним вратима помолила се њежна, витостаса Мара, лијепа и мила и, као да је собом унијела читаве руковијети босиока и јоргована, тако се читава соба освјежи и чудновато замириса. Лагано, стидљиво, оборених очију и руменећи се, поднесе она послужавник са кахвом Пери, који се бијаше толико збунио и загледао у њу, да није знао који ће филџан прихватити, и није осјетио, како је, прихваћајући, окренуо га на криво, те половицу кахве пролио по новим чакширама. Само је бленуо у њу, бленуо некако тупо, као без памети, и једва се могао уздржати, да не испусти какав непристојан усклик или уздах.

— Маро, дијете, — рече јој поп пишући крштеницу и не осврћући се на њих, — ево и Перо мисли исто к’о и ја. И он ми све одобрава, а само се ти љутиш и велиш да о мени свијет ружно говори због тога. К’о да је мени стало за свијетом! Људи су овнови,