— За ту ријеч требало би да те пољубим, — викну. — Ти си... ти си... хеј Маре, — па изађе на врата и повика из свега грла, — донеси нам кахву!... Ти си, побратимковићу, прави дипломат... Камо среће, да су нам сви таки!... Барем би се опет сви пости постили...

Непрестано говорећи и хвалећи Перу, поп, из некакве старе, зарђале кутије извади велике, чађаве наочари, натаче их на нос, па сједе за сто и дохвати велики протокол, увезан ваљда прије тридесет година, разасут, излињао, ишаран траговима проливеног мастила и прогорио од цигара што су их по њему остављали.

— Кршан си ти, — настави поп, прелиставајући протокол, — чим не слушаш рђаве јаране, који хоће главом да пробијају зид, па им зато вазда глава разбијена... Гледај ти, побратимковићу, на ме!... Ја лијепо живим са власти, па ми она даје свега. Она наћерује сељака да ми поштено плаћа бировину; она ме чува од свакога,