потпокорни и да јој се вазда за здравље Богу молимо...

— Тако је, — потврди Перо, тек да нешто каже, и ако га није слушао, него је нестрпљиво разгледао све око себе, надајући се, да ће какогод опазити дјевојку.

— И јес’ и јес’ тако, — настави поп одушевљеније, па му спусти руку на раме и повуче га у собу тако снажно, да се једва могао одржати на ногама. — Тако је, тако! — понови опет. — И мени је драго, кад ти, к’о младић један, то одобраваш... Данашњи млади људи махнити су и њима нико није прав... Дигли главе, па вичу: »ми нећемо слушат’ никога, ми мислимо како ми хоћемо...« Јок, побратимковићу!... Ми треба да мислимо к’о што власт хоће. Најпошље ми не треба ништа ни да мислимо, кад је дао Бог њу. Ево ја, на прилику, не мислим ништа па шта ми фали, а?

— Тако је, — опет одобри Перо врпољећи се. — Тако је то...

Поп га обгрли објема рукама и силом га сједе на столицу.