кукове и одмјери га мрким погледом од главе до пета.

— А што ће ти? — запита мргодно. — Ко у ова доба вади крштеницу?

— Треба... Траже ми је од власти, — понизно одговори Перо и поклони се до земље.

Згоднијега одговора није могао смислити и овај му упали да не може боље. Да тако није казао, поп му не би дао крштенице и не би му је дао све дотле, док се најприје подробно не би код власти распитао: нема ли она шта против тога и није ли то противно интересима државе? Ваљда није било човјека у земљи, који се толико бојао власти колико поп и који би био у стању са већим страхопоштовањем говорити о њој.

— Ех, ех, кад је од власти, то ти је, побратимковићу, друга ствар, — одговори он брзо, правећи љубазније лице и као покушавајући да се осмјехне. — Што ти власт иште, то треба давати... Власт је од Бога дата и њојзи, побратимковићу, треба да смо сви