да му падају по куковима. Нађе и неколика прстена, наниза их по прстима, нарочито по кажипрсту гдје ће се боље видјети, а дебели сребрни сахатни ланац објеси о врат.

— Је ли поп код куће? — некако сурово запита уплашену слушкињу, кад стиже до попових врата и снажно гурнувши, отвори канат. — Је ли овђе?

— Јес’, — једва промуца она шћућуривши се уза зид и као бојећи се да је не удари по глави.

Перо уљезе у авлију и, раскорачивши се на широко, погледом поче тражити попа. Опази га у дну авлије, испод широке мурве, која је собом заклањала половину мале, скромне кућице, чија је бјелина, прама сунцу, силно ударала у очи. Поп је био крупна људина, мрка, сунцем опаљена лица са дугом, црном брадом, коју је морао подвезати махрамом, и снажним, необично жилавим мишицама, које бијаху набрекле и чудновато се црњаху испод бијелих, загрнутих рукава од кошуље. Поп је, без мантије и камилавке, босоног газио по мокрој загаситоруменкастој