— Баш?

— И хоћу! -

— Уфатићу те за ријеч, — дочека Јефтан и снажно га стегну за мишицу. — То би било најпаметније, што си досад урадио. Мало што паметно радиш, ама то ваља!... И још, ако хоћеш, да ти и ђевојку препоручим, а једва ће те дочекати. Знаш ли попову Мару?... Бијела је к’о сир, а румена к’о млада говедина. Очи су јој велике и кахвајасте к’о двије маслине, а коса златна к’о препечена ракија од пет година дана... Ах, да је видиш!...

— Па лијепо; њу ћу и тражити, — упаде Перо сасвим озбиљно. — Ако је лијепа, одмах ће бити моја! Ја само лијепу тражим!...

При растанку три пута стиште Јефтанову руку, па се окрену и хитно пође кући. Брзо, као на крилима, улети у своју собу, дохвати из једнога ћошка нове чакшире, отресе са њих силну прашину и длаке од мачака, које су на њима спавале, и поче их облачити. Обуче и нову антерију, а нов пас опаса око себе, пустивши дуге ресе