Наравно, да заклетву никако није могао одржати, — био је и сувише слаб за тога, — и Бог зна да ли би је икада и одржао, да му изненада, једнога дана, чудан случај у помоћ не прискочи. И није то био никакав необичан случај. Нити је ко у воду скочио, нити се ко објесио; ни земљотреса, ни каква привиђења није било. Сва је ствар у томе, што се драгоцјени Јефтан, нераздјељиви и вјерни друг Перин, намислио женити.

— Зап’о сам за око удовици покојног газде Станка, — весело објави он Пери грлећи га. — Загледали се, замиловали се и брже ћемо се вјенчати. Добра је, златна је, а уза сваку годину носи пет стотина форинти. Педесет година, двадесет и пет хиљада!

— Честитам, брате, по хиљаду и сто пута честитам, — обрадован и раздраган узвикну Перо.— То је љуцки и, што се рекне, човјечански! Да имају мозга, сви би се момци женили.

Јефтан се осмјехну.

— Па жени се и ти! — рече.

— И хоћу, — дочека Перо брзо.