се врати из механе; знао је, да се ту више нико неће на њега ни осмјехнути, нити ће се намргодити. Зато је и долазио кући доцније него прије.

— Волим пуну механу него пусту кућу, — говорио је свакоме, који би га прекорио због неуредна живота. — Волим, брате. Срце ми се стисне и сузе ми ударе на очи, кад погледам све пусто око себе. А у механи је друкчије.

Кући је ишао само да се испава. Отишао би, па, не тражећи постеље ни јастука, извалио се ма гдје, макар и за врата, и заспао. Пробудивши се подбуо, мамуран, помућених очију, замршених бркова и косе, љутио се на себе и на свакога. Псовао је механџије, псовао свирачице и сва вина на свијету, бијела и мрка. И обично се заклињао, да ће бити уредан. Заклињао се и да ће претрести и уредити кућу и све ствари по њој, раштркане и разбацане на све стране, као да је полиција какву преметачину извршила или, у најмању руку, као да су му лопови долазили у походе.