Швабице, што, у крају, свирају разне швапске маршеве.

Јефтан уведе Перу у један кут, у коме их са улице нијесу могли видјети.

— Овђе ћемо ми, — рече. — Овђе је згодније.

И, ударивши руком по столу, нареди механџији да донесе вина.

— Болан, па није ружан твој живот, — рече Перо, обзирући се и испод ока гледајући свирачице.

— Па и није, — одговори Јефтан. — Ев’ овако проводим се боље него све друге газде. Живим к’о гроф! Док има пара, живићу к’о што треба; кад нестане, може се и гладоват’...

Свирачице престадоше. Једна љепушкаста плавојка, са малим, нешто искривљеним, носићем и смјехуљцима на образима, диже се да купи бакшише. Пође од стола до стола, осмјехкујући се на свакога и увијајући се између солдачких редова, који су је задиркивали.

Дође и до Перина стола.