и умјестан и, што је главно, искрен и пријатељски.

— А хоћемо ли дуго остати? — запита готово шапатом. — Ја не могу... Ја ћу само мало...

— Ако хоћеш хајдемо! — окоси се Јефтан устајући.

— Ама ја велим: ја ћу само мало, — опет ће Перо, некако бојажљиво.

— Добро. Макар и мало.

Перо затвори магазу, те кренуше обојица. Пођоше уз широку чаршију, покрај читава низа затворених и незатворених дућана; минуше два-три сокака, измећу малих кућица, испред којих су, на омањим клупицама, сједили старији људи и жене, и — упутише се механи. Око механских врата дизала се граја... Ту су се гурала три-четири беспослена хамала и инадила се са дјечурлијом, што су дошла да слушају музику. Унутра опет све пуно. За свима столовима засјели поднапити солдати и други, сваковрсни беспослењаци, па сви пију и задовољно гледају у четири лијепе свирачице,