сједити по туђим дућанима, пребирати дневне новости и ићи у механе. Нарочито је волио ово пошљедње, тим више, што није морао сам ићи, него је, обично, водио уза се још кога, понајвише каква новајлију, који није вичан механском ваздуху.

Због тога је приступио и Пери. Упознао се с њиме, нашалио се и почео му сједити у магази.

— Хајде затварај, па да мало прошетамо, — рече једне вечери Пери, пошто су се боље’ упознали. — Хајде.

— А ђе ћу? — запита Перо, гледајући га зачуђено.

— Ђе ћеш?... Хајде са мном... — љутну се Јефтан и направи мргодно лице. — Не бој се, да ћеш ти што потрошит’. Имам ја пара, да платим и за те и за се. А теби треба да се шеташ, да се дружиш... Ако останеш вазда у дућану, убиће те мемла из камена, па ћеш зафатит’ сушицу, па ти неће помоћ’ сви љекари.

Перо прошета мало по магази. Предлог Јефтанов чинио му се смишљен