и поче обигравати око њега тапшући га по рамену.

— Дела, синко, жив био, дела ти прифати! — викну. — Фала Богу, кад сам ја добио одмјену.

Перо се, из почетка, силно захука. За прве двије године истјера двојицу конкурената из Касабе и натјера их, да на другој страни траже хљеба. Треће године истјера и оца и остаде: сам у радњи. Текао је новац непрестано, згрћао га, да је чак изашао на глас. Старији људи лијепо су га поздрављали, а истјерани отац задовољно је трљао руке и трчао од пријатеља до пријатеља да га хвали.

Негдје у то доба упознао се Перо са Јефтаном Мргудићем, првим својим јараном. Јефтан није имао никога свога и само је имао лијепо нашљество. Због нашљества се управо и прочуо и био је, од свих касабалија, једногласно проглашен особитим мајстором, да га свакодневно умањује. Он није имао радње, нити је налазио за вриједно да се мучи са муштеријама и да им се »криво куне“. Лакше му је било