Једва друге године некако се навикао на њих. Написао их читкије и, са великом грајом и побједничким изразом на лицу, показао свима. Наравно, да је одмах од оца добио нове хаљине, што се показао тако »даровит и паметан«...

— Красно дијете, — хвалио се Аћим свакоме. — Знао сам ја, да ће бит’ мимо остале.

Четири разреда свршио је са довољним успјехом управо за осам година.

— Добро притврдио науку, — како Аћим рече, узевши га себи у радњу. — То му сад нико не може ишћерат, из главе...

Перо чисто одахну, када му објавише, да не ће више бити ђак. Школа му је била изашла на врх главе и он је мрзио и њу и учитеља и све ђаке. С тога му се и допаде очева радња и, ступивши у њу, озбиљно пљуну у длане.

— Ти не знаш шта радиш... Ја ћу ти казат’ како се ради, — биле су му прве ријечи што их је тада рекао оцу. Весели отац задовољно се насмија