муха. Но то је бивало све то рјеђе. Доста је било да учитељ покаже прут и он се одмах стишавао и, положивши руке на клупу, уозбиљио се као какав старац.

Кроз годину -дана постао је миран ђак. Да је био добар, то се баш не може рећи, јер у буквару никако није могао прелистати четврту страницу. До те странице могао је читати и сва слова ишла су му некако у главу. Али даље — ни маћи. Ту се управо десила слова Ц, Ф и Ћ и то га је бунило. Изговорити би их и могао и то баш не би било тако тешко, али ко ће их написати? Ко ће знати да их, како треба, искриви и удеси? И учитељ му је тукао главом о таблу да боље запамти и другови су му показивали и теглили га за уши и све — узалудно. Мећао је буквар под главу кад је хтио спавати, пропуштао је живу ласту кроз рукав и — свеједно. Чим би почео писати, та су слова добијала некакав чудан облик и ни он, ни учитељ, ни сви ђаци не би их кашње могли прочитати.