је другове, који су се враћали из школе.

— Како кад, — одговараху му.

— Е добро је кад не бије вазда.

Кашње се и увјерио о томе. Учитељ је био омањи, сићушан младић, хром у десну ногу, због чега су га ђаци, међу собом, прозвали Топал-пашом и спјевали га у пјесму, која је почињала ријечима: Топал-паша мука наша. Било је часова, кад је долазио у разред весео и расположен. Тада се шалио са дјецом, чупкао их за косе, показивао им разне слике и пјевао им пјесме о Милошу и Марку. Други пут дошао би мргодан, пљувао у јаглук и шетао се између клупа, не окрећући се ни на једну страну и не говорећи ништа. Тада нико није смио проговорити, па макар му срце најјуначније било.

Три или четири шибања умирише Перу. Волио је, додуше, да проведе још какву шалу: да млатне букваром по глави онога ђака пред собом, да кога испод клупе боцне иглом, или да пусти коме у њедра шаку коњских