мало оштрије, као и обично, кад Аћима хоће о нечем да увјери, — Ама ја видим. По јутру познајем дан. И, право да ти речем, ја га више не могу гледати по сокаку и мучити се с њиме, него треба коме другоме да га натоваримо на врат, па нека се други мучи.

— Нећеш га, зар, дат’ на занат? — — упита Аћим мекше.

— Јок. Послаћемо га у школу. Нек иђе тамо, па макар ништа не научио. Само нека мени и комшилуку није на сметњи.

Након дужега вијећања, у коме је Аћим живо протествовао против шибања у школи, било је ријешено, да се Перо натовари на врат учитељу.

У овоме питању Перо се није слагао с њима. Није му било најпријатније, што ће добити над собом власт, оштрију него што су отац и мати. Ипак се тјешио тиме, што је знао да има још дјеце у школи, па неће, зар, ни њему горе бити него ли је њима.

— Бије ли учитељ пуно? — питао