XVI.

Свршетак.

Мјесто да вам причам о томе: како су живили Перо Карантан и његова Стака, доносим само одломак његова писма, што га је писао једном пријатељу:

„.....и ако желиш чути за наше здравље, ми смо фала Богу добро и здраво, к’о што и теби исто пријатељски желимо... И ако желиш чути за наше задовољство, ми смо задовољни к’о нико на свијету. Моја Стака, Бог јој добро дао, добра ми је и весела, исто к’о да ми је Бог у крошњи с неба бацио, да ме обесели за моја добра дјела. Кад сам преко дана у дућану, једва чекам да се смркне, јербо кад се свеме свијету смркне, мени се сване и мене моја Стака чека на вратима, па руке шири, у лице ме љуби. И кад уљегнемо у собу, а она ми сједне на крило, па ми чупа бркове, љуби ме и милује, па се играмо и шалимо к’о ђеца... Ја ти не знам ништа друго казати, него да се ни са царем