брат! — јекну Перо, па се сави око њега, као ружа око бора. — Не знаш ти каква је она...

Јефтан га лагано одгурну.

— Је ли љепша од Стаке? — запита.

— Бре Стака је горска вила! — дочека Перо брзо. — Она је к’о зарђала пара, а Стака к’о жути дукат!... Волио би са Стаком хљеб јести него с њоме халву...

— Добро, — викну Јефтан тапшући га по рамену. — Са Стаком ћеш га баш и јести!.. Одма ћемо је испросити, па нека у касабу уљезе к’о твоја невјеста... Брука би била, да уљеземо без младе!.. Данас ћемо и у цркву и добро платити попу, па нек одма вјенча...

Перо слегну раменима...

— Што ти кажеш, кажем и ја. Само да ми она биједа на врат не дође, — рече. — Кад би ме с оном вјенчали, одма би скочио у воду...

— Е видите ли ви објешењака! — кроза смијех викну Јефтан, поново се враћајући друштву и вукући Перу за