Перо, кријући очи од свега свијета.

— Ко вам је то каз’о?

Јефтан, блијед попут крпе, истегну га из кола и повуче у страну.

— Што обрука ’вако и себе и мене? — запита, бјесомучно дрмајући њиме. — Што не каза да се нијеси вјенч’о, црн ти образ сад и вавијек!

Перо зину.

— А ко ти је каз’о да сам се вјенчао? — отегну. — Незнаш ти на какав сам белај ограјис’о...

— А нијеси ни испросио?

— То, душе ми, не знам, — одговори Перо и мученички уздахну. — Кажу да сам испросио, а ја не знам. Хоћаху ми привјенчати једну стародревну, па Бог даде те ме проћераше и не узех је. Бојим се само да ме не уфате, јер су ми запријетили, да ће ми је довести амо на вјенчање...

Јефтану сину лице и, од радости, умало га не загрли.

— А хоћеш ли да те ја курталишем? — запита. — Послушај мене, па се не бој никога!

— Курталиши ако си пријатељ и