поче поздрављати окупљену свјетину и капом и објема рукама.

— Жениче и невјесто, — узвикну учитељ прије, него су се кола и зауставила и високо издиже изнад главе чутуру, коју му додадоше. — Ми најми...

И стаде.

Стадоше сви и укочише се.

Почеше забленуто гледати један у другога, као да се питају: шта је ово? А и Перо се забленуо, па нити зна: хоће ли изаћи, или ће остати у колима? Згурио се у крај, па нијемо и тупо гледа своје касабалије, а касабалије гледају њега.

Тишина.

— А камо ти жена? — једва се прибра Јефтан да запита, приближујући му се и хватајући га за руку. — Камо жена?

— Која жена? — блесасто запита Перо. — О каквој ми жени говориш?

— Па јеси ли се оженио, болан? — готово цикну Јефтан и снажно му стеже прсте, да умало није јаукнуо.

— Нијесам се оженио, — застења