смо те зовнули, да ти јавимо, да он долази у петак...

Учитељ, зачуђен, искриви се на столици и погледа га тупо, као да пита: а шта се то мене тиче?

— Честитам, — испусти кроз нос, учтиво се наклонивши, пошто се мало прибрао. — То ми је мило.

Јефтан му пружи руку, те се руковаше.

— А ми хоћемо да га лијепо дочекамо к’о друга и пријатеља, — рече. — Хоћемо, бива, да му изађемо на сусрет скупа, па смо зовнули тебе, да га ти испред нас поздравиш једном здравицом. Ти си чојек паметан, школован, учен, па знаш и умијеш... И како би било да прође ово весеље без тебе?

Учитељ се осмјехну и, од радости, наклони се опет. Видјело се, да су га Јефтанове ријечи погодиле у најосетљивију жицу, јер он ни у чем није толико уживао, колико кад га човјек понуди чашом добра вина и кад му рекне да је паметан.

— Ја, по могућству сила, радо ћу