најбоље расположена, нити је, као женска глава, хтјела да остане без свога накита, те се малко, као нехотице, ритнула ногом и одгурнула га. Њему није било ништа. Три пута се преметнуо преко главе, изгубио један зуб и — то је све. Кашње је опет могао наставити игру. Могао је и сјутрадан, на Велики Четвртак, испети се на комшијски дуд и ту ударати у даску, попут црквених клепетала, те су комшијске жене, мислећи да су то права клепетала, почеле се побожно крстити и кренуле цркви на читав сахат раније, него ли је била отворена.

— Аћиме, жалосна ти мајка, — говорила је Перина мати своме мужу, — ово наше дијете биће некакав пустахија. Ако он не сврши на вјешалима, неће свршит’ нико.

— А јеси ли ти пророк Јеремије па да знаш? — питао је Аћим, као љутећи се помало, премда он нити је могао нити смио озбиљно се љутити.

— Ја нијесам пророк Јеремије, — бранила се Ана и почела говорити