пође, — опет предложи Јефтан, пошто је момче отишло. — Правога друштва ни правога теферича нема без женскадије.

— То треба, — потврди и Јово. — Ево, да опростите, ја ћу водити своју жену, ти Јефтане своју, а ти Обрене своју...

— Хоћемо.

— А да буде право весеље, нека и Стака пође, — опет ће Јово. — Удовица је, ама без ње и без њезине пјесме све ће бити мртво... Додуше она се још мало љути на Перу, ама Обрен, ако хоће, може је наговорити да пође... .

Читав сахат провели су у савјетовању, док, једва једном, дође и учитељ. Дугуљаст, болешљив младић, упалих прсију и уских, кукастих рамена, вјечно огрнут иберцигером, лагано уљезе у собу, и поздравивши све, сједе У крај.

— Учитељу, јављамо ти радосну вијест, да се оженио наш друг Перо Карантан, — поче Јефтан устајући са столице и исправљајући се. — Ми