упаде Обрен. — Њих треба напунити вином и понијети за пута...

— И један треба лијепом здравицом да га дочека, — настави Јово не слушајући Обрена. — Ако учитељу не буде криво, њега да замолимо. Он је учио, па зна да везе...

— Ја би замолио још кога, — уплете се Обрен, који је и сам волио здравице држати. — Нека буде барем десетак здравица...

Јефтан превуче руком преко бркова, па удари по столу.

— Не треба толико! — викну. — Није он један министар па да му се држе десет здравица. И владики би много било... Доста је њему и учитељева.

Сви се сложише. Узеше дивит и хартије, те заједнички написаше учитељу писмо, у коме учтиво замолише »да се потруди, ако му није тешко, и да дође, ако може, да их послуша нешто, ако би хотио«... Писмо послаше у механу, упућујући момче, да ће га ту сигурно наћи.

— Треба и од женскадије неко да