је и он прочитао. — Међер и Перо каткад зна шта ради.

Јефтан сједе на једно сандуче и позва Јову да сједне код њега.

— Ама ми треба и да га дочекамо, — рече. — Какви би били пријатељи, кад га не би дочекали?

— Без дочека не ваља, — одобри и Јово.

— Вечерас ћемо се и посавјетовати о томе... Сви да дођете у мене, — опет ће Јефтан.

— И доћи ћемо!

Чим се смркло, окупише се сви: Јово, Обрен и Јефтан. Сви весели и смјешкају се један на другога, као да су какву побједу однијели. Посједаше око округлога стола, — око стола, преко кога Јефтановица сваке вечери позива некакве духове и разговара се с њима, — метнуше вино преда се и почеше пити.

— Ви знате, браћо, — поче Јефтан озбиљно, малко уобљеним гласом, — да је у нас адет, да свачије сватове лијепо дочекамо и да пред њих изађемо... А Перо је наш јаран; доста је