касабу и почео оздрављати. Човјек, у својој муци, бијаше готово и заборавио на Перу и ко зна да ли би га се икако и сјетио, да му не стиже онај брзојав.

— На моју душу ово се он оженио, чим долази, — рече прочитавши га и одмах скочи. — Оженио се, погани син, без нас! — викну веселије, па се окрену двојици муштерија што бијаху дошли да пазарују, и показа им врата. — Пазарујте сад у другога, а ја имам пречег посла, — рече и отрча из дућана.

— Оженио се Перо! — довикну Јови издигнувши брзојав изнад главе и машући њиме као барјаком. — Није му био пут џаба. Наш’о је што је тражио!

— Баш? — запита Јово не вјерујући. — Је ли истина?

— Баш, — потврди Јефтан, бацајући му брзојав пред ноге. — Да се није оженио, не би се ни вратио, нит’ би јављао да долази и „да поздравим пријатеље“. То ти се само каже!

— Е, баш је лијепо! — рече Јово, пошто