Но није честито ни допјевао задњу ријеч, кад, кроз ходник, почеше одјекивати нечији кораци и као граја нека. Перо помисли да ће опет бити когод из полиције и хтједе се сакрити, кад се врата отворише, а на њима се појави главом Благоје и угојени, поштовани пунац.

— Аха! — викну Благоје улазећи у собу и тарући крупан зној са чела.

— Једва га једном уловисмо. Ево нам га!

— Ево га! — потврди и стари, дахћући од умора. — А ђе си ти био? — запита, затим, Перу, мргодећи се и гледајући га оштро.

— А што питаш? — осијече Перо, па се и он намргоди. — Зар и теби да дајем рачуна?

— А ко ће те питати ако нећу ја? — дочека стари и, раскорачивши се, стаде пред њега, као да би се тукао. — Знаш ли ти ко сам ти ја?... И знаш ли ти шта могу ја?... Мислиш ли се са мном играти, а?... Кажи ти мени, — дрекну јаче, — што купиш ове ствари овђе, а?... Куд се спремаш?..