мене бије мемла из камена у тамници, ти пијеш и веселиш се, а?

— Ја... напио се од јада, — дочека Данило, покушавајући да се исправи и чвршће стане на ноге, — Ос... тавио си ме... па од јада... Ако ти је кр...риво ено ти суда па ме тужи...

Перо се осмјехну и кврцну га по носу.

— Хајде, хајде тражи кола, магарче, — рече му благо, готово тепајући. — Дошло је вријеме, да се враћамо оклен смо и дошли... Кући ћемо!

И оде у собу.

— Фала Богу, кад ћу се вратити, — рече сам себи, шетајући. — Нит’ мени треба жена, ни нико. Без главе се не може живити, а без жене може.

Па узе ствари и поче их савијати и уређивати. И што је више савијао, све му на срцу лакше. Као оловом да му је било оковано, па се сад почело топити... Дође му, чак, и да запјева, те полако, тихо, поче циједити кроз зубе своју стару и најомиљенију пјесму: