Задрхташе му и ноге, поклецнуше кољена и он сједе, управо паде на столицу... Свијест му се поче мрачити... Соба као да се поче окретати, а комесарова глава поигравати. Изгледало му је, да ће се читава кућа срушити и притиснути га.

— Изим овога, — настављао је комесар немилостиво, — ви сте, дапаче, и друге сумњиве послове испуњавали. Ви, без посла, путујете по касабами, разговарате с касабалијами, држите скупове. Дапаче и по селих сте свраћали... Мислите, зар, на буну или што слично?

Перо опет испусти некакав јаук. Понори главом као да се спремаше да пане и са столице.

— Немојте се правдати и испричавати, — упаде комесар важно. — Ја знам све вас, све Влахе... Ви вазда мислите о некаквим чудами... У других народа, дапаче већих, па се не може наћи него по један илити два бунтовника, а ви их имате стотину...

— Ама нијесам ја бунтовник, —