Перо рашири руке као да га разапињу, стресе се и писну као гуја љута:

— Ама ко вам то налага, ако Бога знате? Ко то изнесе на ме не било му просто ни овога ни онога свијета?

Комесар се насмија и оним истим прстом куцну се по челу.

— Ми све дознамо путем истраживањах, — рече задовољно. — Ми имамо наше људе, који нам, али, све доставе неизоставно. Ви сте си синоћ узели слободу, да на јавноме, позору изложеноме, мјесту кажете, да ви не дозвољавате ни цару да проси дјевојку. Управо сте ово упорабили...

Перо се сјети свега што је синоћ Благоју рекао, па задрхта.

— А видите, — настави комесар, — није ли, али, то нарушавање јавнога реда и мира?.. Зар се може допустити такими ријечими наносити повреду владарима? И какву дјевојку рабите? Ко је вама дозволио, да непристојними намјерами вријеђате царске дјевојке?

Перо не могаде више да се одржи.