Кад је дошао ред на Перу, обузе га некакав страх. Ко зна зашто, али он није волио имати са властима посла. Није им био вичан и није знао како се с њима треба понашати. С тога се мало погури, обори руке низа се и, држећи капу под пазухом, скрушен и понизан уљезе у собу. Комесар, дебељкаст, мргодан човјек, са мјесечином на тјемену и ријетком, јарчијом брадом, сједио је и писао нешто, правећи се као да не види Перу. Пребирао је некакве хартије и мрмљао нешто.

— Хм, — рече након дуже почивке, остављајући хартије на страну и одахнувши мало. — Ви се зовете Перо Карантан?

— Зовемо молићемо, — одговори Перо и преклони се читавом половином тијела. — Баш се тако зовемо...

Комесар забиљежи и накашља се.

— Ви сте, али, вашими дјелами чинили протузаконитости, — рече, издигнувши и глас и кажипрст десне руке. — тер сте узели слободу, увредљивими поругами чинити повреду царевима...