и издиже главу, да види: оклен пјесма долази?... И опази, удаљену, љепоту-дјевојку, како се купа на валима, на мјесечини. Дугачке, црне косе распустила по води, издигла бјељу него у лабуда главу, обје руке пружила према њему и зове га себи... Њему памет стаде... Погледа око себе, као да се боји да не зове кога другога... Нигдје никога!.. Он заборави на сав свијет, прикупи снагу, размахну и заплива према њој. Хита, јури, а дрхће од чежње и напријед спрема пољубац... Стиже јој... Рашири руке, стиште је на прса, и, склопивши очи од заноса, пољуби је... А тада се одвоји од ње, и хтједе јој боље загледати у очи и лице и... јао... он само угледа дугачки врат своје суђенице.

Перо врисну, скочи са постеље и — пробуди се.

— Фала Богу, —- промрмља уплашени Данило, који је стајао поред постеље. — Фала Богу кад си се пробудио!

— А ко ти је то? — запита Перо зачуђено, угледавши крупна, мрка полицајца,