из девете касабе и да је водим... И Благоје, никакав чојек, коме сам платио ручкове и вечере, да ме тако превари!...

Грдећи Благоја једва је некако заспао.

И снијевао је један чудан сан.

Као ноћ је, мјесечином обасјана. Пред њим као пукло широко језеро, огледало мјесеца и звијезда. Око језера, са обје стране, наднијеле се златнолисте врбе и своје дугачке, танке, повијене гране купају у води. Испод њихових грана купају се лабудови. Шест гиздавих, бијелих лабудова, са поносито исправљеним вратовима и као неким крунама на глави... И као купа се и он у језеру.. Купа се лијепо у хладној, мирисној води, плива и осјећа, како га таласи запљускују и драгају ода свих страна... И као вјетар прохладан да попухује, милује га по образу и лагоди. И тај вјетар доноси, из даљега, некакву пјесму, звонку и умиљату, што попут славујске трепери у ноћи, а у пјесми као да га неко зове, зове га по имену и каже да умире за њим... Он размахну рукама