прилику, један музејум па да то купим. Ако ми затреба што из Карађорђева времена, ја ћу узети пушку јали хаљину, а нећу жену.

Па, окренувши се и не рекавши ни збогом, сам оде у хотел.

Дошавши у собу, одмах спусти завјесе, истјера Данила и леже у постељу. Мислио је да ће, ако мало заспе, макар и на који сахат заборавити своју заручницу... Узалуд!.. Мучио се ништа мање, него ли у кући Јовина стрица, кад су га оно бухе опколиле... Склопио је очи, али сан никако да се спусти, јер је још једнако гледао слику њезину, са дугим вратом, смјежураним лицем, зеленим очима и крњавим зубима... И једнако му се чинило, као да га гледа и смјешка се на њ...

— Што мене Бог да казни и да ми је удијели за жену? — јекну жалостивно. — Нијесам ни ја отпадник од вјере. Нијесам ни ја разапињо Исуса, па опет ме, ето, стигла казна и послали ми кугу на врат. Да је била кршна, не би чекала на ме, да дођем