час блиједили, час руменили, и мрким погледом гледао је све око себе. Дошло му бијаше да устане, да узме столицу, па да добро изудара и пунца и пуницу и суђеницу, све да потуче, па да онда трчи куд га ноге носе. Дошло да се посвађа, да се поинади макар с киме.

Он изненадно скочи и зовну Благоја.

— Да се иђе, — рече опоро. — Доста је сједнице!

— Куд ћеш, зете? Куда ћеш? — салетише га са обје стране и пунац и пуница. — Какав је то пос’о? Зар тако ваља?

— Оставите ме. Имам посла. — осијече Перо бјежећи од њих. — Пос’о је пос’о и он је најпречи!

— Таки ли си ми пријатељ? — љутито запита Благоја пред вратима.

— Ову ли си ми срећу наш’о?

— А што? — зачуди се Благоје. — Ђевојка је кршна и добра, а и мираз носи.

— Не треба мени антика, — дочека Перо стискајући шаке и подносећи му их под нос. — Нисам ја, на