ће стари и очепи жену ногом, што је важило као опомена, да му се не мијеша у разговор. — У бухљивим бачвама одма се вино поквари, па се усирћети, па не ваља ништа... А у мене све чисто...

— Остави, Бога ти, твоје вино, — прекори га жена, која као да није много пазила на његове опомене. — Данас да говориш о вину, к’о да не знаш о другоме...

— А што не би говорио? — осијече стари осорно. — Не говорим јабани него своме зету, а зет треба да ме слуша... Нећу га, зар, ја учити како ће управљати женом, к’о што га ти учиш...

Домаћица се као нађе увријеђена.

— А што га не би учила? — запита. — Млад је он, па још не зна како се кућа кући... Обоје су млади к’о кап, па треба да их ми старији поучимо.

Од свега овога разговора Перо ништа чуо није. Као у црквеном звонику, тако је у његовој глави звонило, звиждало, пиштало... Образи су му