дјевојка, дугуљаста врата, избуљених зелених очију, крњавих зуба (због чега је вазда и успијала губицама) смјежуране коже, набијељена, помоли се на вратима носећи слатко и воду.

— Је ли вам ово сестра? — шапатом запита Перо домаћицу, гледајући у придошлицу. — Ко је ово?

— То је, — одговори стара осмјехујући се, — то ти је суђеница...

Пери испаде цигар из руке и поче се димити на ћилиму. Очи му се помутише, усне поблиједеше, коса се накостријеши. Поплашено погледа по свима и као да хтједе скочити и бјежати од свега свијета.

У исти час му дјевојка поднесе слатко под нос. Он прихвати. Прихвати, а не смједе ни да је погледа ни да што рекне.

— Ето се сад нагледајте, — рече домаћица плачевним, меким гласом лако гурајући и у једно и у друго. — И немојте се стидити, кад вас је Бог намијенио једно другоме.

— А бачве нијесу бухљиве, — опет