среће из своје пуне кесе и чув’о вас од зла и напасти сваке.

И поче јаглуком трљати очи, као да већ таре сузе. А Перу то разоружа, те одмах занијеми. Што је хтио рећи и протестовати против ове чудне просидбе, сад већ није могао... И шта би сад протествовао кад је ствар готова и кад већ сузе теку?

На врх степеница дочека их веће чудо. Ту је стајала домаћица, ознојена, задихана, раздрљена, са крупним црвеним пјегама на лицу и чиревима на челу. Читаве степенице испунила собом, закрчила пролаз, а степени се чисто повијају под тежином јој.

Угледавши зета она не могаде проговорити. Зину према њему, пружи руку и поче некако чудно стењати и привлачити га. Поче га и љубити и тепати му.

— Благо мени, како си ми златан — застења најпошље, уводећи га у собу. — Сретна сам ја, кад сам таког зета дочекала.

У соби сједоше Перу у прочеље, а домаћин и домаћица опколише га са