је поред врата шкиљио један фењер, а на кривим степеницама гориле су двије омање лампе. При дну степеница дочекао их је домаћин. Гојазан, дебео човјек, са округлим као пун мјесец, више модрим него црвеним, лицем, дебелим и облим, сличним чарапи, носом и са испупченим трбухом, стајао је смијешећи се и обје руке ширио према гостима.

— Хе, хе, брате слатки, окаснили сте ми, — проговори некаквим страшно дебелим гласом, вртећи главом и мигајући ситним, јастребастим очима. — А ја вас одавно чекам.

— Ово ти је зет, — упаде Благоје указујући на Перу. — Он је и закаснио док се уредио, јер се у пунца не долази неуређено.

Нос у старога као да дође још дебљи, крњави зуби указаше се. Он испусти некакав уздах и, прије него што је Перо могао што изговорити, загрли га и притиште на прса.

— Нек вам је сретно ђечице! — узвикну потресено, као да ће тога часа проплакати. — Бог вам дао сваке