а да је не видим, — осијече Перо изазивачки.

Благоје испи чашу и отра бркове.

— Па ако ћеш да је видиш, нико ти не брани, — рече мирно, утишавајући га. — Хајдемо одмах... Само плати трошак, па да иђемо.

Перо завуче руку у џеп и крупан новац остави на столу. Не хтједе ни кусура чекати. Зграби Благоја за раме и дрмну њиме.

— Хајде! — викну.

Обојица пођоше.

Нијесу дуго ишли, па се нађоше пред омањом кућом, са једном бескрајно дугачком и необично прљавом авлијом, по којој су лежале здраве и разлупане бачве, дрва, обручеви, сјекире, и чепркале безбројне кокоши, пијевци, пилићи. Двије-три патке брчкале су се у овећој локви, на средини авлије, а недалеко од њих, испод прастарог, кљастог дуда, весело грокћући ваљало се двоје свињчади.

Из авлије уљегоше, кроз ониска врата, у мрачну кућу, која, и ако по дану, бијаше мимо обично расвијетљена, јер