И зграби Перу за руку и силом га повуче вратима.

— Јок! Јок! — повика Обрен, умијешавши се међу њих и хватајући Јефтана за рукав. — Ми други пријатељи тако не дамо. Ми хоћемо поштено. Саставићемо опет сједницу, па да гласамо.

Перо зину. Отрже се од Јефтана, обје руке сави око Обренова врата, па га поче стезати на прса и љубити.

— Тако, брате, тако! — ускликну са неким заносом. — Сједницу, па да гласамо. Ако треба још кога да зовнемо, па нек је више гласова. Ако треба и скупштина читава, ја кабулим!

— Не треба, — осијече Обрен осорно. — Само ми! Ми смо, што се рекне, главни одбор и ми ћемо ријешити.

— И скупићемо се у прву неђељу! — додаде Јово.

— У неђељу!

И опет се загрлише и почеше љубити. А Данило тек се сада увјери да ствар није жалосна и поче се смијати.