уза зид и забленуто поче мјерити Благоја.

— Ама шта то? — запита као без свијести. — Како то?

— Па испросио сам и уредио све, — викну Благоје весело и опет пође да га љуби. — Ти си ми рек’о да уредим и ја сам све уредио. Имаш пунца газду, пуницу газдиницу, ђевојку са пет хиљада мираза. Куд ћеш љевше? Чак је и мени лијепо, и ја сам на ћару... .

Перо погледа у зачуђенога Данила као да би у њега да заиште савјета.

— Ама што тако брзо? — запита. — Каква је преша била?

— Гвожђе се кује док је вруће, — рече Благоје поцупкујући. — Нијеси јој ти сам просилац... Њу људи просе има двадесет година, па вазда добре муштерије. Да си видио колико сам муке им’о док сам каз’о како си ваљан и богат и све...

— Ама ја нисам виђео...

— Па каз’о сам да ћеш виђети, — прекиде га Благоје љутито. — Ти ћеш отићи са мном, да потврдиш просидбу