— Ама ја се зажелио куће, — упаде Данило.

— Вратићеш се.

Данило се поново расплака.

— Ех, с тога ја и плачем, — викну, — што ми се чини, да се не враћамо више, ако поћерамо к’о што смо почели.

Перо не знаде шта би одговорио, него и он сједе на кревет и, објесивши ноге, поче климатати њима. Прислони чело уз прозор, па као да размишљаше нешто... Готово да и он заплаче заједно са Данилом!... Није шала удаљити се, сам самцит, толико од куће и доћи у туђ свијет, гдје му се свашта може десити... И шта би с њим било, ако би се, Боже сачувај, разболио или испао из кола и ногу сломио?... Шта би било?...

— Свршено је! Свршено је! — након непуна сахата заграја Благоје, утрчавши у собу, па поче грлити Перу и љубити у оба образа. — Честитам ти, мој Перо, а свршено је да не може љепше.

Пери се посјекоше ноге и у свему тијелу нестаде му снаге. Прислони се