Перо се мало замисли, па најпошље слегну раменима.

— Добро, брате. Баш ти и уреди, — рече. — Кад нема Јефтана уређуј ми ти. Вјерујем ти к’о оцу своме...

Кад се вратио у хотел, затече Данила, гдје га је и оставио: Сјео на кревет, објесио ноге па климата њима и плаче. Очи му се закрвавиле, образи помодрили, а каљаве сузе циједе се низ браду.

— Што плачеш? — запита изненађени Перо, а у срцу му нешто штрецну, као да је слутио несрећи. — Шта ти је?

— Мислим се колико смо утекли од куће, — одговори Данило жалостив но, не утирући суза. — Има сто конака да смо утекли!

— Па шта ти је, магарче; какво је то чудо? — дочека Пера веселије, готово смијући се. — Има, брате, још људи који путују... Зар смо ми мимо свијет к’о отпадници какви?.. И зар сам ја један међед, па да немам своје памети и не знам шта радим?

Метаподаци

  • Женидба Пере Карантана : ELTeC издање
  • Ћоровић, Светозар (1875-1919)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Александра Томашевић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарско умјетнички завод Пахера и Кисића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1905 - Мостар
  • Лиценца