— Хајде, по Богу брате, да је само очима видим.

— јок, — осијече Благоје отргнувши се. — Плати трошак овђе, па пусти мени да ти гладим ствар... Само мени пусти! Ти знаш, да ћу ја све уредити к’о што ваља.

— Ама ја хоћу да видим, — дрекну Перо опет. — Купује се теле па се и оно гледа а камо ли жена.

Благоје се намргоди.

— Кад ми не вјерујеш, онда и немам посла с тобом, — осијече и као пође из гостионице. — Мислиш ти што си ми синоћ платио вечеру и овај доручак, да ћу ја трпити да ми тако у лице говориш... Нисам ја к’о ти мислиш...

Перо се укипи.

— А шта сам ти ружно рек’о? — запита зачуђено.

— То ја знам, — окоси се Благоје. — Него, ако хоћеш, остави све мени, па да уредим. Ако је не видиш сад, виђећеш пошље, па доста ти је... И како би било да је никако не видиш?.. Ја баш хоћу да је видиш...